“Чекај ме, и ја ћу доћи, само ме чекај дуго” – эти слова еще со школьной скамьи чуть ли не каждый ученик из бывшей Югославии знает наизусть. Матиа Тучич пошел дальше, сделав из этих великих строк еще и музыкальное произведение искусства.
Клип с неповторимыми красотами снимался в музее Герцеговины в сопровождении оркестра гимназии им. Йована Дучича.
Всесоюзную известность строки Симонова приобрели после публикации их в “Правде” 14 января 1942 года. Миллионы солдат уходили в бой, держа в сердце надежду, и повторяя эти слова. Сам автор вспоминал, что написал это произведение по зову души родной женщине. Он на войне, а она – в тылу. И думалось, что такие строки вовсе и не нужны солдату в газете, но оказалось, что именно простые слова о любви и стали тем, что так грело душу советскому воину. Стихотворение стало народным не только в СССР, оно было переведено и на другие языки.
На сербском языке “Жди меня, и я вернусь” звучит так:
Чекај ме, и ја ћу доћи,
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај ме и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нитко
не буде чекао више.
Чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да све заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај и немој сести с њима,
и немој пити ништа.
Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убит неће.
Нек каже тко ме чекао није
Тај је имао среће!
Тко чекати не зна, тај неће схватит,
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знат ћемо како
преживјех ватру клету –
напросто, ти си чекати знала
као нитко на свету…
